Prodaja mobilnih telefona je oduvek bila i i dalje je zasnovana na lažima i obmanama. Najveća laž je da su to uređaji „male snage“ i da ih to čini bezbednim.
To je dvostruka laž. Prvo, to nisu uređaji male snage. Ako držite mobilni telefon — bilo koji mobilni telefon — u ruci ili pored tela, bićete izloženi toliko snažnim mikrotalasnim zračenjem iz vašeg telefona, mnogo jačim nego što smo izloženi od strane bilo kog tornja, i deset milijardi puta većem mikrotalasnom zračenju nego onom što dobijamo od sunca, Mlečnog puta ili bilo kog drugog prirodnog izvora.
Pomenuta tvrdnja je takođe lažna, jer uređaji male snage nisu ništa bezbedniji od uređaja velike snage. Razlog je taj što elektromagnetna polja nisu toksini u uobičajenom smislu, stoga pravilo u toksikologiji – da je manja doza bezbednija doza ne važi za mikrotalasno zračenje.
U nizu eksperimenata, objavljenih 2003. godine, istraživački tim je izložio mlade pacove onome što se danas zove 2G mobilni telefon, samo jednom na dva sata, bilo pri punoj snazi, ili na dva različita nivoa smanjene snage.
Pacovi su žrtvovani 50 dana kasnije kako bi im se pregledao mozak. Otkrili su da je jednokratno izlaganje običnom mobilnom telefonu koji radi na normalnoj snazi trajno uništilo do 2% mozga kod gotovo svih pacova. Kada je snaga telefona smanjena deset puta, izazvalo je oštećenje mozga kod svakog pacova. Kada je snaga telefona smanjena sto puta, ova vrsta trajnog oštećenja mozga primećena je kod polovine izloženih životinja.
I u daljim eksperimentima, objavljenim 2008. godine, izlagali su pacove mobilnom telefonu dva sata jednom nedeljno tokom godinu dana, i dalje koristeći ono što se sada zove 2G mobilni telefon.
Izloženi pacovi su patili od oštećenja pamćenja, bez obzira na snagu. Drugim rečima, smanjenje nivoa snage za faktor od stotinu nije učinilo mobilni telefon manje opasnim.
U drugom eksperimentu, Lukas Margaritis, izložio je voćne mušice različitim frekvencijama RF zračenja pri nivoima izloženosti u rasponu od 0,0001 vata po kilogramu do 0,04 vata po kilogramu, i otkrio da čak i jedno izlaganje bilo kojoj od ovih frekvencija na bilo kom od ovih nivoi snage za samo 6 minuta izaziva značajan broj smrti ćelija jajnika.
U daljem istraživanju, Margaritisov tim je izložio voćne mušice mobilnom telefonu ili jednom na 6 minuta, jednom na 12 minuta, 6 minuta dnevno tokom 3 dana, ili 12 minuta dnevno tokom 3 dana. Pod svakim uslovom telefon je ušestostručio količinu smrti ćelija jajnika.
A onda je ovaj tim isprobao druge izvore mikrotalasnog zračenja između 10 i 30 minuta dnevno do 9 dana i otkrio da je svaki od njih smanjio broj potomaka za između 11 i 32 procenta.
Mobilni telefon i bežični telefon imali su najveći efekat, ali su WiFi, bebi monitor, Bluetooth i mikrotalasna takođe značajno smanjili plodnost muva.
Efekti na insekte su toliko očigledni da ih čak i srednjoškolac može lako uočiti. Godine 2004. Aleksandar Čen, učenik druge godine srednje škole Benjamin Cardozo u Kvinsu, u Njujorku, svakodnevno je izlagao larve voćne mušice zvučniku, kompjuterskom monitoru i mobilnom telefonu za projekat sajma nauke i posmatrao njihov razvoj. Muve koje su bile izložene mobilnom telefonu nisu uspele da razviju krila.
Šta radimo prirodi?
Uznemiravamo i dezorijentišemo ne samo ptice, već i, kako se otkriva, insekte. Čini se da sva mala stvorenja koja imaju antene koriste ih za slanje i primanje komunikacija elektronskim putem — komunikacije koje ometaju i prigušuju mnogo moćnije komunikacije naših bežičnih uređaja.
Kada medonosne pčele izvode svoj ples kako bi jedna drugu obavestile o lokaciji izvora hrane, to nije samo vizuelni već i elektromagnetni ples.
Tokom plesa generišu elektromagnetne signale sa frekvencijom modulacije između 180 i 250 Hz. I šalju drugu vrstu signala, koja se zove „stop” signal, dužine do 100 milisekundi, na frekvenciji od 320 Hz.
Signal za zaustavljanje se koristi kada kolonija već ima previše hrane i uzrokuje da igrači prestanu da plešu i napuste plesni podijum. Stručnjak Uve Gregers otkrio je da pčele počinju da hodaju i aktivno pomeraju svoje antene kao odgovor na veštački generisana elektromagnetna polja koja imitiraju ove prirodne signale, čak i u odsustvu bilo kakvih vizuelnihm ili slušnih znakova. Pčele čije je antene uklonio ili premazao voskom nisu reagovale na ove signale.
Oprašivanje takođe zavisi od elektromagnetne komunikacije — između pčela i cveća. Pčele nose pozitivno naelektrisanje na svom telu od letenja u globalnom atmosferskom električnom polju, dok cveće, povezano sa zemljom, nosi negativno naelektrisanje.
Dominik Klark, sa Univerziteta u Bristolu, dokazao je da ne samo da ovo olakšava prenošenje polena sa cvetova na pčele, već da pčele osećaju i privlače ih ne samo boje cveća, već i različiti obrasci njihovih električnih polja. Električno polje cveta se smanjuje odmah nakon posete pčela, a druge pčele to „vide“ i posećuju samo cvetove čije je električno polje snažno.
Dok medonosne pčele vide polja svojim antenama, bumbari uočavaju polja pomoću dlaka koje im prekrivaju telo, koje ne samo da ih čine tako prepoznatljivim stvorenjima već i funkcionišu kao neka vrsta antene.
Vodozemci su najranjiviji od svih klasa životinja na planeti na elektromagnetno zračenje, a oni se smanjuju i izumiru od 1980-ih. Sve vrste žaba i vodozemaca u nacionalnom parku Josemiti su nestale. U rezervatu Monteverde Klaud Forest, na Kostariki, poznata i visoko zaštićena zlatna krastača je izumrla.
Osam od trinaest vrsta žaba u brazilskom rezervatu prašume je izumrlo. Čuvena australijska žaba takođe je izumrla. Izumrlo je sedamdeset pet vrsta šarenih žaba harlekina koje su nekada krasile potoke u tropima zapadne hemisfere. Danas je više od polovine svih poznatih vrsta žaba, daždevnjaka i zmijolikih vodozemaca, koje broje oko 4.300 vrsta, ili izumrlo ili im preti nestanak.
Godine 1996, kada su kule za mobilne telefone počele da se postavljaju u udaljena područja Sjedinjenih Država, žabe mutanti počele su da se pojavljuju na hiljadama u jezerima, potocima i šumama širom američkog Srednjeg zapada. Njihove deformisane noge, dodatne noge, manjak očiju i druge genetske greške plašile su decu na izletima.
Naučnici sa Univerziteta Oldenburg u Nemačkoj bili su šokirani kada su otkrili, počevši od 2004. godine, da ptice pevačice selice koje su proučavali više nisu u stanju da se orijentišu ka severu u proleće i prema jugozapadu u jesen.
Sumnjajući da bi elektromagnetno zagađenje moglo biti odgovorno zaštitili su volijere od radio talasa tokom zime aluminijumskom folijom. „Uticaj na sposobnost orijentacije ptica bio je ogroman“, napisali su naučnici. Sve ptice su se sledećeg proleća orijentisale na sever.
A 2007. godine, u laboratoriji u dvorištu u podnožju Stenovitih planina u Koloradu, Kejti Hagerti je odlučila da uradi isti eksperiment sa sadnicama jasike. Želela je da sazna da li su radio-talasi odgovorni za opadanje stabala jasike širom Kolorada koje je počelo 2004.
Uzgajala je 27 stabala jasike – devet bez ikakvog zastora, devet sa aluminijumskim prozorima oko njihovih saksija koji su sprečavali radio talase, i devet sa ekranom od fiberglasa koji je zadržavao isto toliko svetlosti, ali propuštao sve radio talase.
Posle dva meseca, novi izdanci radio-zaštićenih jasika bili su 74 odsto duži, a njihovi listovi 60 odsto veći od onih nezaštićenih jasika. A u jesen, zaštićeno drveće imalo je veliko, zdravo lišće u blistavim jesenjim bojama po kojima su jasike poznate: svetlo narandžasta, žuta, zelena, tamnocrvena i crna.
Drveće koje je bilo lažno zaštićeno i nezaštićeno je imalo male listove tamno žute i zelene boje, prekrivene sivim i smeđim područjima. Jedina stvar koja se promenila u Stenovitim planinama u Koloradu 2004. godine bila je instalacija novog komunikacionog sistema za hitne slučajeve nazvanog Digital Trunked Radio System koji se sastoji od 203 radio tornja čiji su signali pokrivali svaki kvadratni inč države.
Arthur Firstenberg – Newsletter Oct 27 2021
Webtribune.rs
Нема коментара:
Постави коментар